skaska

na graničnom prijelazu "Rupa" naši marljivi graničari spriječili su krijumčare kukaca da iste prebace iz zemlje

p.s. o istom možete više doznati na stranicama ministarstva kulture republike u kojoj smo se našli

nekako pokušavam udrit na pozitivu al nejde. evo malo prije sam pročitala i novi post od ribafisha. ono ne da je tak, neg je tak tak i tak. tik tak. vreme nam curi. pa iako mi je ova godina bila totalno grozna ne vidim baš nešto razloga da se veselim novogodišnjem šampanjcu. jebeš ti sve te akcije i spasove, čas ugroženih životinja, bunda, vjeverica, medvjedica, vukova i pingvina, ak je situacija takva da su ugroženi ljudi. a jesu. i fizički i psihički. nije jebote čudno da su nam bolnice pune autoimunih i onkoloških boljki. ove države (u mom životu dvije) podjednako nisu ono čemu bi trebale služiti, a to je život, otrcano zvuči, dostojan čovjeka. daklem, ak čovek dela da more i živeti kak tak, uz to da more napraviti i nekaj dece i to je to. trenutno mi se čini da je situacija grda a istovremeno jednostavna: oni koji delaju po zapovedima božjim imaju drek i crkli bu ak ne od boleštine uzrokovane živciranjem i stresom, a ono od gladi. s druge pak strane sodomići i gomorići bahati i nezajažljivi šire svoje krugove "poduzetništva" demonstrirajući primitivizam u najpatogenijim oblicima i u svim područjima svim svim svim. umišljaju da su građani Hrvatske. božemesačuvaj takvog produžetka vrste. amen

pice na remenu

(sorry ana, ali bez maslinovog)

mogla bih ja sad zločesto zaključiti kak je sport super oaza za pedofile i sve one kojima tu i tamo dođe "sportska" minuta. o tome se nikad nije pričalo, zaprav o puno toga se nije pričalo, a da se događalo jes itekako. jučer sam bila na jednoj fenomenalnoj svadbici svojeg kumčeta. ono slatko, preslatko. moram priznati da mi se baš nije išlo, jer nikad ne znaš kak bu to izgledalo s obzirom da je to kad se zeme kuliko je bilo uzvanika bila svadburina. al fakat to da je bilo dvesto ljudi opće se nije osjetilo. atmosfera je bila onak topla i kućna, ma nemrem verovati da sam ostala do jutra i to otišla jedva jedvice među prvima. ne ono do jutra posle ponoći i tak to, neg kad sam doma došla već su počeli furati prvi zetovci svoje limenke. dakle, organizacija je bila okej i ja sam sedila za stolom s mamekom od mlade. u jednom sam joj trenutku rekla kak sam tu kod sebe jedno jutro videla našeg bivšeg trenera. posle mi bilo žal, al to je ona sama izvlekla jer smo si nekak počele pričati o mladosti, o treninzima, o tome kak smo posle tri vure treninga jurile u big ben na čagu, jebate koju kondu smo imale. i sad, taj peder, pizdek i pedofil još uvek šeće ulicama našeg grada, pa je tak i jedno jutro ušel i u moj dućan. nisam ga videla deset let, a nisam ga ni sad štela videti. lepo sam ga zobišla, al ostal mi je grč v želucu. meni nije ništ napravil, al mameku od svadbe je i ona to nikad ne bu zaboravila. ja sam nekak ostala pošteđena tih pizdarija iako sam puno njih čula. nisu onda bila nekak vremena da veliš starcima da te je striček lupil po guzi il da te je onak dragal kak se ne draga.
promenile smo ona i ja dosta trenera. nije to bilo do nas. uvek se tu petljala i politika i sponzori i sva ta sranja. sad kad gledam unatrag od svih njih jedino je jedan (1) bil okej po nekakvim današnjim "zakonima". više manje vladalo je verbalno i fizičko zlostavljanje, a frajera "pedagoga" koji su u sport ušli s nekim drugim namjerama bilo je za lopatama bacati. zato mi je i drago kaj to pomalo izlazi na sunce, jer jebeš sport i bavljenje njime ako ti jednog dana, na jednoj svadbi, pri spomenu na idiota zastane janjeći but u grlu.
a o verbalnom i fizičkom zlostavljanju dece u sportu od strane vlastitih im roditelja nekom drugom neprilikom

STAR

jebamepas ak nisam baremmalo akone i puno zavidna Splikotama kaj imaju gradonačelnika kaj ševi. ovaj naš sam trči, liže pesa i dela. od ševe ni š. ili?

pogodila me ovih dana vijest da nives nije trudna već da se samo prejela keksa. mislim, trudim se pozitivno razmišljati, ono biti u plusu. u tom smislu razmišljam i o nekakvoj matematičkoj zakonitosti koja govori da bumo ovim tempom izumrli. pa ak nas je već malo i ak smo ono kaj smo često, nekak mi suze na oči provire kad si pomislim da tu rečenicu za nekoliko desetljeća ne bumo mogli ni izgovarati. iza nas ostat će samo onaj drugi dio te predivne i često istinite misli.
sjeća li se tko don katjunka? a don bakutanerića koji je kliktao "množite se!"? nikad mi nije bilo jasno jel je u to sve ukomponiral i ševu, ali svešteno je lice, pa ne smije reć puno toga lipoga, jel. dakle taj don bakutanerić je nešto ušutio, ta njegova udruga ili sekta za prikrivenu ševu i otvoreno množenje ima lepi prostor dobiven od grada i jedno je vrijeme čak imal i neke novine koje su se zvale nered, narod ili slično. e pa eto se već nekoliko dana sjećam tog popeskua, jer me na to nekako vuku ove nove reklame za mobitele koje su doslovno protubakutanerovske i ja ne znam đe je on da sad ne reagira.
dakle, primjerice na dotičnoj reklami vidimo brdo ljudi, a nikako klinaca, dakle brdo ljudi u reproduktivnoj fazi kako umjesto da se ševe, množe i slično, svršavaju na nekakvoj novoj tarifi koja im omogućava nekakvu besplatnu spiku. više manje svi dileri mobilnih uređaja imaju slične postavke. glavni likovi reklama nisu klinci, nisu tate i mame, ni starci nego škvadra koja bi se umjesto da telefonira trebala ševiti, ploditi i množiti, jer za, kak predviđaju velim, brzo vremena, ne bumo imali kom telefonirati makar sve baš sve bilo gratis.
ja sam sigurna da to netko smišljeno dela protiv nas. da je to smislil neki unutarnji neprijatelj u koordinaciji s vanjskim. pa kaj vi velite drage moje pametne komentatorice i dragi moji pametni komentatori.
inače, danas je ana za jedan ručak potrošila, meni se čini prek dve litre maslinovog ulja. gledala sam je. još mi se uvek diže.

jel se to meni čini il počinjem gubit razum al di god upalim telkač evo ti ane ugarković. kuva žena sve u šesnaest i to takve stvari da kad bi slijedila njen ritam i brzinu ter njen način iz zdjele u zdjelu pomrla bi mi deca od gladi. ana ugarković na prvom, na novoj, pa još malo ana ugarković pleše. i to nije sve. upališ rtl i eto ti neke kuhinje opet se miješa valja lupa. ujutro i opet neki da se priključiš na gromobran za vrijeme oluje ili bljeska recepti. evo danas kokoš punjena s šljivama i još nečim nezgodnim. jadna ti li kokoš em je mrtva em ju još tak zlostavljaju. mislim ono recepata. jebote koja žena danas može skupit sve te začine ako nije vještica glavom i metlom, koja pitam ja vas. jel to onda nije delanje budala na sto načina i bez začina?! i kud pas mater u ova vremena te pizdarije od recepata idu dalje. okej barbieri, on barem nekaj ispriča o povijesti i moram priznati da ti recepti nisu komplicirani. ono za raju su, normalni jebemu. pa opet kuhinja s mirkom pre duh ovitim fodorom. sve u svemu mnijem da nagađam kak od nas delaju idiote i veće nego kaj jesmo s obzirom na sve izbore koji su iza nas. i da na kraju zamešam, mislim slično s tom agresivnom farmaceutskom huntom koja svakodnevno plasira reklame tipa: ova krema sadrži flioureuon, pa mi žene sve svršimo jer jedva smo dočekale fliioureuon, bez njega bi crkle ko paščad. i još tako petstoosamdesetidevet prenevjerojatnih pojmova kojih se ne bi posramili ni najnemuštiji dojčland enigmati. u svakom slučaju ja bih s telke makla kuhinju. možda ko zamjenska varijanta posluži jedna fina tuš kabina.

evo baš slušam iz druge sobe kak neka kretenka veli da je koko u parizu napisal mato lovrak. jebote te naše humanitarne kvizove, koja se tu raja javlja. kaj nema love? pa zakaj nisu učili. u našoj zemlji znanja svi koji znaju dobro žive, a ak ne vole učit ne javljaju se na faking kvizove nego jame, jer da se jami još uvijek se jami.
stvarno je bilo lepo bez televizora. i davno.
onda ženska na dnevniku kenj kenj u nas u vas u njih, u pizdu materinu...mislim kužim ja ruski.
onda ova prepizdarija s kao genijalnim preuzvišenim prefenomenalnim kroapotjeom i fajšnhaerom. kaj je to, ljudi? kaj!? pa i mojim cuckima se već bljuje od tih nauljenih faca okolo neke impro piste na kojoj šeću prešvicane curke u bljuzg krpama. a onda male velike tele voditeljice vele sjajno,sjajno, sjajno. kaj o jajcima pričaju!? pa tam im je i mjesto s jajcima, na placu. ili ono otkačeno o kako otkačeno. pa di je tu v?
i ti kinezi matere mu. ak već delaju i dilaju po svetu. znam ja da su skučeni i da im je sve usko, al prelazi granice. od kine naovamo. nemreš nabaviti poštenu normalnu kanticu za radijatore. evo, sad napunim jedan, metnem ga na radijator i pljuc, ode sve u kju i razbije se. jer onaj drek kaj bi to trebal držati valjda je delan za neki mali uski kineski radijator. pa ljudi moji di idemo, di? a da sam upalila grijanje jesam.

Joj kaj mrzim kad me se već od rana jutra ispituje. Ono, dok sam pokupovala svo iće i piće i doteglila se do blagajne evo ti na nje: skupljate bodove? Ma skupljam racku krasan putem uokolo. Di god ideš pitaju te jel skupljaš. Je, je, skupljam se u pranju, osobito mozga. Daklem, i to nije sve. Pa ti onda nude kao gratis nekaj ak kupiš nečega puta dva pa treće dobiš gratis. Kupiš dva paketa higijenskih uložaka i dobiš treći gratis da moreš i dalje krvariti od silnog jada i muke u zemlji u kojoj čak i tajkunska pljačka postaje misija pod sloganom s vama kroz jebaču iz dana u dan, iz sata u sat i po noći čak. A nije da ne skupljam, a ne. Lukava sam ja. Imam ja brdo kartica ko krtica. Nego, eto imam ih i mrzim ih. Od silna tog gnušanja danas umesto crvene partijske tajkunske pokazah zdravstvenu i još priložim dodatnu. A onom koji je kod todora rano vjutro kupil gaće po 9,90 jebem mater, jer te iste gaće je izvadil i hitil plastičnu vrećicu u moje dvorište. Tim slijedom sutra mogu očekivati kurac!

Nekidan sam se sela ispred profila v bogovićevoj. na kavici s frendicom. bile smo v drugom redu, a nekak se potrefilo da su u prvi red zaseli naši vrli književnici, kakti neka formalna prva liga, lektira i tak to. Malo dalje od nas sedile su neke četri čuče. Puno mi je trebalo, mislim čak pol šalice i dve cigarete da se počnem pitati zakaj neki tip drži pekinezer mikrofon iznad glave jedne čuče i zakaj još tri tipa drže kamere kraj njega. Onda sam, oprosti mi Bože, zajedno s frendicom usmjerila ponešto pažnje na taj čudni skup koji je istovremeno zakrčil promet v bogovićevoj iz istog razloga. Naime, jedna od te četri čuče bila je Simonica i svako malo majke što su do maloprije sa kćerkicama stajale u redu za školske udžbenike usmjeravale su iste da zagrle Simonicu kako bi fotkale mobitelom svoje dijete (i Simonicu). Toliko ganuća teško je bilo podnositi, pa sam pokušala odvratiti pogled i svaliti ga na onih nekoliko književnika i jednog akademika među njima da vidim ima li na njihovim facama imalo zavisti, ljubomore, hehe. Za vrijeme dok je novinarska sila bilježila audio i video zapise slavne Simonice tudekarce je prošlo i nekoliko prvakinja hrvatskog glumišta, a bogme i jedan nakladnički tajkun koji se počeo furati na Dikana ispustivši košulju iz lača. Je li još netko od selebritija prošel ne znam jel opet su me privukle majke majke i majke...i sve nekako ko po dogovoru u istoj raboti slanja svojih kćeri na fotkanje s Antinom čučom. U nekom se trenutku Simonica ustala i počela slati valjda esemesove ili se samo pravila da šalje. Mlogo mi je nekako ispaćeno djelovala. Kosa joj bješe umorno ovješena, ubijena farbom, a haljinica ili produljena vestica podosta izgužvana, onak da se i svakoj običnoj ženi (majci, majci, majci) vrati minimum samopouzdanja. Štiklice ju pak definitivno zajebavaju, jer nabada prestrašno i imala bu gadne pizdarije kad dojde v moje godine. Vrhunac parade bil je kad je naišla i grupa razdraganih (uvijek razdraganih) Japanaca i s obzirom na rabotu opisanih majki i fotkanja mobitelom, odlučila krenuti i ona u škljocanje. Ne znam samo kak bu glasil potpis pod sliku kad dojdu doma. A možda i ne želim znati.

evo jučer sam vjutro odlučila malo skočit do mirogoja poklonit se mrtvima, kad s desne strane, uz arkade eno ti Hebranga sa svitom, a s leve, tam kod mrtvačnice eno ti Josipovića s ekipom. najteže je bilo ovima s diktafonima, fotačima i kamerama. oni su trčali malo sim malo tam.

SPAJAMO KRAJ (srijede) S KRAJEM (nedjelje).

obama. crno nam se piše.
ovo je 360 post. više nem pisala.

upadajte:
jer moram nekaj skuhati.

Gledam malo slikice i nemrem se načuditi kak ovo malo dete od Toma Kruzera fura već cipele na petu. Mala još ni u školu nejde. Onda gledam ove male čučice kak se itak opet furaju na vješalice po modnim revijama svakojakim. Te ovaj tjedan, te onaj mesec, pak celu godinu. Ravnije i od daske na kojoj režem češnjak, luk i krastavce. S umornim, mutnim okecima. Najbolji su štof i najbolja roba kad im još ni cice nisu počele. Baš tak roba, jer ruku na srce tu se ima posla sam s trgovcima. I onda si mislim oko ovog s Polanskim. Mislim si. I čitam si. Vele jedni da nije kriv, vele drugi da je kriv. Kaj se dogodilo u međuvremenu? Kaj su se granice pomakle? Kaj i tu Slovenci posla imaju?! I di je kraj maloljetnosti, di početak? Nije li to malo preadministrativno posloženo? I nisu li malo kriteriji pretumbani? I nije li tu previše upitnika a niđe Jška Lksa. Bez obzira kaj meni Polanski zgleda ko veliko dete i sad, al mislim si ono, mislim...Al vam neću reći kaj...Vjerojatno si i vi mislite, pa evo izvolite po tom pitanju:

o mac i ja

proba proba, ovo je proba

i sad daj ti uči hrvatski kad fali slovo. čudo jedno da je to ovaj dečec kaj veli da dnevnik uvek počinje na vreme metnul nutra, jer riječ je o jednoj velikoj kući kaj izdaje. i ne sećam se kad je v zadnjih dvajst let imala ta kuća tak grdu reklamu iako ne znam kaj bu to njima naštetilo u postojećem uređenju stvari, bića, pojava i inog. dakle, napisali su taj nikudžbe neke tete koje nisu štele pred kamere, jer valjda si nisu stigle frizure napraviti, pregledale su ga druge tete i stričeki i zaprav prošlo dete sto kilavih babica i krenulo u školu. sećam se nekad kad bismo našli v školskoj knjizi grešku da smo mislili kak je propast sveta došla prije najavljivane dveidvanaeste. a sad kaj? deca se uče već od prvog razreda kak je svet nesavršen što je u jednu ruku dobro. zakaj ih držati u zabludi. nek odmalena skuže kak je okej spizditi nekaj na brzinu, drpnuti lovu i pobeć. sva ta pizdarija od udžbenika nakon vokićke poprimila je spiku: smućkaj, zemi i pobegni. zmišljale su se svakakve idiotarije uključujući i udžbenik iz tjelesnog i onda se bežalo. nije se ni postavljalo pitanje odgovornosti, o greškama se raspravljalo na nedjeljnim ručkovima uže familije koja je kakti dobila udžbenike gratis. ove nas godine kao više bole greške jer smo udžbenike morali keširati. primjerice jedan mali bijedni udžbenik upitne kvalitete iz povijesti kaj nema ni sto strana zaslužil je koštati 130 kuna iako bi i autori i svi koji su u toj nebulozi sudjelovali zaslužili kopanje kanalizacijskih kanala na bijeniku. ajde pa lepo kaj su se v dnevniku setili tak malo to popratiti, doduše kaj pesi karavanu, al i to je nekaj, moramo biti skromni.
i tak, kupim ja šekret papir kakti eko s tratinčicama i još mirišljavi. i skužim kak su te male, lepe tratinčice zaprav jedna strašna čudovišta, mali monstrumići kaj se lepe i za rit i za školjku. pa di je tu sad eko kad puštaju boju u punoj cjelini. al kaj, ja bum ih reklamirala mamu im botaničku, al kaj bu deca s tim knjigama. kaj bu ona i di reklamirala. jel bu dobila drugu knjigu s trideset slova il kaj kaj